ПОМОЗИМО ЂУРИШИ

ПОЗИВОМ НА БРОЈ 1412 ДАРУЈЕТЕ 1 КМ ЗА ЛИЈЕЧЕЊЕ ЂУРИШЕ ТЕПАВЧЕВИЋА ИЗ ГАЦКА

ПОМОЗИМО ДРАЖЕНУ

Оболелом Мостарцу је потребна наша помоћ

Удружење Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији

ОД ТРЕБИЊА - ХЕРЦЕГОВЦИ У ВОЈВОДИНИ

ХЕРЦЕГОВЦИ У ГАЈДОБРИ - У ДРУГОМ ЗАВИЧАЈУ

РЕПОРТАЖА ГЛАСА ТРЕБИЊА

Како су Херцеговци населили Гајдобру? Шта их је покренуло са огњишта? Шта су оставили у Херцеговини, а шта их је чекало у Војводини након Другог свјетског рата?
Многе животне приче нуде директне одговоре на ова питања...

- Имали смо 14 рала земље или за 14 дана орања воловима - свједочио је некада Милован Р. Бошковић (1927) из Мркоњића - један део земљишта били су пашњаци. Од стоке смо имали само неколико оваца и коза. Земљиште нам није било на једном мјесту. У рату поље нисмо могли обрађивати. Цесту, која је једним делом ишла Поповим пољем, држали су Италијани, а пругу су сељаци бранили од усташа. Када су партизани са Сутјеске отишли за Босну, нашим крајем завладали су четници и Италијани. Млади из нашег краја одлазили су у Конавле, па сам и ја напустио своје село и отишао 1944. године у Прву далматинску бригаду. Мој старији брат, који је био трговачки помоћник, напустио је Сарајево и прикључио се конављанском одреду. Нажалост, у једној ратној акцији, брат је погинуо. Моја бригада била је у саставу 19. далматинске дивизије. Један део дивизије ишао је у Словенију. У том саставу и ја сам био. Тамо сам се разболео и вратили су ме у сплитску болницу . Године 1945. завршио сам школу за возаче и следеће године могао сам да користим своје одсуство.

Уз ову животну причу, јавља се и Закон о колонизацији и аграрној реформи, донесен одмах послије рата. Тај закон омогућио је велику сеобу народа у Војводину. Многи су упамтили да је направљен план према коме је из Босне и Херцеговине требало да крене око 12.000 породица (претежно из бихаћког, бањалучког и херцеговачког округа). Босаноко-херцеговачко насељеничко подручје захватало је 29 насеља у Банату и 38 насеља у Бачкој. Тврди се да је, током насељавања, онај планирани број знатно премашен.

У Гајдобру доселили су се, махом, Невесињци, Мостарци, Љубињци, Сточани, Билећани и Требињци. Током новембра 1945. доселило је 67 породица ратних војних инвалида, а према једној историографској брошури, коју су написали Јово Радош, Милован Бошковић и Радован Вујовић, главнина колониста је приспјела средином децембра исте године. Додуше, и једни и дру ги су затекли један мањи број тзв. “аутоколониста” са Косова, који су дошли у мају 1945. године. Биле су то углавном породице Босанаца и Црногораца.

- О колонизацији ништа нисам знао - причао је Милован Р. Бошковић - све док ми старешине нису рекле да на одсуство идем у Гајдобру. Тамо се моја породица населила. Дошао сам код својих и, шта да кажем, радост је била велика, посебно зато што о мени шест месеци нису ништа знали. Прво што сам их питао било је да ли имају електрично осветљење. Рекли су ми да имају, али само увече до девет или десет сати. Струју су добијали из кудељаре.

Прво што је у селу Милован запазио биле су “велике и лепе куће”. - Наша кућа била је мала, и ја сам упитао оца како су се куће делиле. Отац је само рекао да ће кућа бити, нека сам ја добро дошао макар и у овакву каква је. У кући је била месара, а у дворишту, у земљи укопана, била је ледара покривена трском и напуњена ледом. У тој природној хладњачи чувало се месо. Пре коначног смештаја били смо у кући Торовића и у кући Самопјана. Наша данашња кућа била је унутра доста оштећена.

Укупно је у том периоду досељено преко 500 породица, забиљежили су хроничари Гајдобре. Насељавање је мањим интензитетом настављено и следећих година, тако да је број становника по попису из 1948. године био 3.627. У овај број урачунато је и 39 становника њемачке националности за које је утврђено да нису сараћивали са окупатором, као и незнатан дио становника других националности (Маћара, Словака и Хрвата), који су у већини, прије рата, радили као слуге и бироши код њемачких газда.

Кад смо дошли, 'ранили смо се с казана и мислили да се више никад нећемо собом 'ранит'. У задрузи је војска имала казане и тамо се кувало. Те иди од куће, те донеси 'рану. Убрзо, давали су н'акву таблицу за следовања по члановима...



За то вријеме карактеристичан је више него живописан судар са локалним обичајима, али, у неким случајевима и права “потрага за благом”.
- Неко је на више места тражио новац или нешто вредно што су Немци у више кућа остављали. Обично је то закопавано негде у дворишту или у самој кући...
Милован није тражио благо нити је дуго остао у Гајдобри. Мораао је назад у јединицу. Демобилисан је тек 1947. године.
- Свим војницима у војне књижице уписивана је карактеристика и препорука да им се додели колонизација. У мојој књижици била је и препорука да ми се обезбеди посао.
Милован је, чим је стигао, отишао у Комитет.

- Тражио сам да возим неко возило јер сам завршио школу за возаче. Одговорили су ми да у општини има само двоја кола и да ми не могу помоћи да се запослим као возач, али они ће мене забележити па ако буде неког таквог посла јавиће ми. Вратио сам се и нашао посао у сељачкој радној задрузи. Радио сам као кочијаш.

Долазећи у нову средину, забиљежили су хроничари Гајдобре, колонисти су се у почетку веома тешко прилагоћавали новим условима живота, што се нарочито одражавало на старије. Они су са собом носили многе навике и обичаје који су их везивали за херцеговачки крш. Многе пјесме, које су се пјвале при одласку, имале су у себи призвук сјете и туге за родним крајем...

Збогом село и потоци,
збогом моји Херцеговци.
Збогом крши и планине,
збогом брда и долине.
Збогом остај мили рају
ја сад идем другом крају.


И Милован, као и сви остали, у задрузи је радио по тзв. бригадном систему... - Свакој породици било је планирано колико треба да има надница, а бригадири су бележили колико је која породица, изражено у процентима, зарадила у једном дану.

Наравно, на нове послове и на нови живот, а ни на равницу, сви се нису могли привикнути. Зато су се неки вратили у Херцеговину. У Гајдобори таквих није било много, тек неких двадесетак породица. У неку руку, многе је спасило груписање у насељавању... Тако су данашњу улицу Бориса Кидрича населили махом Невесињци, улицу Маршала Тита Билећани и Поповци, улицу Петра Драпшина Мостарци, улицу Мира Попаре Сточани, улицу Сутјеску Поповци и Љу ињци итд.

Убрзо, живот је добио једну нову динамику...
- Године 1948. Милош Пјанић и ја - причао је Милован Бошковић - отишли смо на изградњу Новог Београда. Били смо у Другој бачкопаланачкој бригади... Ја сам био командир чете. Радило се цео дан. Били смо и гладни. Мијо Скарамуца је био кувар и када би ми, чекајући у реду, дошли до казана, онда би Мију рекли да захвати кутлачом са дна казана. У бригади је владала војна дисциплина. Нико није смео тражити нити добити од куће пакет са храном. Бригаде су се међусобно такмичиле за звање ударна, а унутар бригада, ми смо се појединачно такмичили за исто звање. Срамота је било вратити се кући а не бити ударник. Осим великих похвала, по правилу у Комитету, сваки ударник добијао је по 90 тачкица за које је могао купити најскупљи штоф за одело, чувени камгарн. На изградњи смо били два месеца, а по доласку обавезно смо ишли у Комитет на пријем и честитање.

Након тога, стигла је још већа награда - посао.
- Посао ми је био да бројим бонове и да пратим цене на пијаци. На посао сам ишао пешке 12 километара или бициклом, када је то било могуће путем којим се тешко ишло и пешке, а камоли бициклом.

НАРАВНО, многе породице дошле су некомплетне, јер Херцеговина је у рату тешко страдала. О немоћним бринула је и власт али и комшије, тако да је, како кажу хроничари, убрзо живот почео да тече уобичајеним токовима. Крајем 1948. године Милован сепримакао Волану. Претходно, провео је шест мјесеци у школи, у Новом Саду.

- На крају, добили смо сведочанства и свако је могао остати да ради у ауторемонту ако је желео. Ја сам ту остао до краја 1949. године. У то време у задружној машинској станици у Гајдобри шеф је био Ристо Појужина, који ме је позвао да дођем и да радим са њим. Прихватио сам тај позив и дошао у Гајдобру почетком 1950. године. У машинском парку није било нимало лако јер није било алата. Ипак, људи су се некако сналазили. Алате су правили у ковачници и ти алати су се често ломили.

- Због недовољног искуства, недостатка алата и добрих делова за машине, често је долазило до кварова и ломова машина приликом коришћења, посебно у орању. Највише проблема имали смо са обрадом осовина мотора. То смо врло тешко решавали и ја сам предложио да тај посао поверимо ауторемонту у Новом Саду, где сам ја учио. Ристо је то одмах прихватио и однели смо осовине два трактора на обраду. Ти трактори са тамо обрађеним осовинама радили су без квара.

Све је ишло набоље, али, нимало једноставно, и не без стреса и тешких искушења. - У то време, сасвим неоправдано, пронео се глас да је Ристо присталица Информбироа. Он је само обезбедио три тоне угља за Николу Вуковића са којим је био у кумству. Правдање Ристу није ништа помогло. Смењен је са дужности пословође. Мене су позвали у комитет и рекли ми да ја треба да преузмем Ристову дужност. Присутан је био и чувени Јандрић, познати радник СУП-а. Нисам то одмах прихватио сматрајући да је Ристо неоправдано смењен. Застао сам кратко пред одлуком да примим дужност пословође или да завршим у затвору. Наравно, одлучио сам се за ово прво.

Године 1953. и породица Милована Бошковића изашла је из задруге. - Купили смо коња и кола и почели да сами обрађујемо земљу. Задрузи сам ја и тада био потребан па су ме позвали да се вратим. Вратио сам се на бивши посао и био сам једини осигурани радник у задрузи. Једног дана мајстор Золтан, бивши белогардејац који је по казни дошао на кудељару, дошао је до мене и рекао да он и ја треба да идемо у нашу здравствену станицу и да демонтирамо две пећи за грејање које треба да се носе у комитет у Бачку Паланку. Отишли смо у два сата после пола ноћи и урадили оно што нам је наређено. Пећи су отишле, али у Комитет никада нису дошле. Веровали смо да су завршиле у нечијој приватној кући. Ето и тада, када је владала строга контрола и партијска дисциплина, ако је наша претпоставка била тачна, вршени су разни преступи, без могућности да народ утиче на контролу власти.

Народ се није мирио са оваквим “појавама”, али и то је требало отрпјети. Мало помало, у Гајдобри почињу да се рађају и прва дјеца колониста. Уз постојеће „швапско" гробље никле су и прве хумке умрлих далеко од радног краја. Године 1948. село је имало 3.627 становника. Године 1961. нарасло је на 4.056, да би опет почело да слаби. Године 1981, пало је на 3.272 становника. Иако је то за новије херцеговачке прилике изнад свих просјека, иако је село и даље витално, Мирјана Кљакић 2005. године забиљежила је и ово запажање једног старијег житеља овог бачког села...
- Данас? Има ли 50 крава у цијелој Гајдобри? Не треба ми се ни питат - нема! И оклен ће бит добра држава? Ништа! Ни бабице, ни ђеце, ни занатлија, ни крава, ни свиња - ништа нема! Вазда је било: Богат сељак - богата држава, сирома сељак - сирота држава! Коменатр овом нико не додаје.

ЖИТО ПРЕКО ЛЕЂА
- Једно јутро - причао је Милован Р. Бошковић - мене и неког Бранка из Срема наоружали су пиштољима и упутили нас у Обровац да вршимо реквизицију од оних сељака који нису испунили своју обавезу откупа према држави. Дошли смо у једно домаћинство и домаћину Радовану назвали добар дан. Одговорио је домаћински, одговором добро дошли, и понуди нам кафу.

- Захвалили смо се, али кафу нисмо хтели. Кажемо му да није испунио обавезу откупа и ми смо зато дошли. Радован је одговорио да је дао што је имао, а ако је то мало, ево им која кућа. Уосталом, вели, претражите све па ако нешто нађете, ви носите. На Радовану је био неки кожун са изврнутом кожом, на глави такође нека кожуну слична шубара и тако обучен изгледао је доста неугодно. -- Ми смо кренули да претражујемо и испод једне купе кукурузовине нашли смо око два кила пасуља. Док смо ми тражили, Радован се некако измакао, дограбио повећу багремову кочину и појурио на нас вичући: “Даћу ја вама жито преко леђа!” Како је напад био изненадан и веома жесток, ја сам се нагло окренуо, спотакао се о нешто, пао и онесвестио се. Повратили су ме у живот поливајући ме водом. Када сам дошао себи, окренуо сам се у правцу Гајдобре, а моме другу рекао да ја одох там о где се дими фабрички димњак а он нека иде куд зна.

- Дошао сам кући, испричао оцу шта се десило, а он је одговорио да је боље тако, макар нас казнили, него да смо пленили сиротињу. Сутрадан, дошли смо на посао, испричали управнику шта смо урадили на шта је он рекао да смо напустили положај и очекује нас казна. Чекамо. Звони телефон, јавља се Миле из комитета. На моје велико изненађење, умјесто казне, мени се нуди да се, као шофер из војске, могу јавити на изучавање механичарског заната у ауторемонту «Бачка» у Новом Саду.
ПОШТЕНО РИБАЊЕ
- Мој отац је био солунски добровољац - причао је Милован Бошковић - и за заслуге је добио10 ланаца земље у Падинској Скели, где је требало да се населимо. Међутим, ми то нисмо искористили и наше право тиме се угасило, али отац је сачувао докуменат о томе и ја сам одлучио да са тим одем у надлежно министарство у Београду да затражим да ми одемо у Падинску Скелу, а да напустимо колонизацију у Гајдобри.

- У кабинету ме је примила секретарица, а затим и министар. Питао ме је одакле сам, где сам колонизиран, а посебно се интересовао за задруге. Објаснио сам му зашто сам дошао. Мало је оћутао, понудио ми цигарету, а онда повишеним гласом, доста љутито, рекао ми је како ме није срамота да тражим земљу у риту уместо добре земље коју сам добио у Гајдобри.

- Поштено ме је изрибао. Ја сам још успео да кажем да је то земља мог оца, солунског добровољца, а он ми је узвратио да тужим државу. На моје питање коју државу, одговорио је да је то ова држава која ми је одузела земљу коју тражим. Изашао сам без речи из кабинета, скоро бежећи. Тако сам ја и моја породица трајно остали у Гајдобри.

ОД КУДЕЉАРА - И ДАЉЕ
Поред Бачке Паланке и Челарева, Гајдобра је једино мјесто у бачкопаланачкој општини које има неколико индустријских објеката старијег датума.

Међутим, ти погони нису били дугог вијека. Године 1945. године Гајдобра је располагала са три кудељаре, циглану и млином. У јендој од кудељара била је електрична централа која је напајала Гајдобру и сусједну Нову Гајдобру струјом до 1957. године. Пошто су се јавила синтетичка влакна, кудељара „Борис Кидрич" је затворена али је отворена истоимена Памучна ткачница, а касније Дрвна индустрија ,Јела". Ни ту није био крај обртима. Некадашња кудељара постала је власништво Металне индустрије -„Мајевица" из Бачке Паланке.

СПОРТСКО ДРУШТВО „ХЕРЦЕГОВАЦ"
Стонотенисерке су, као чланице Српске лиге, биле на прагу Прве савезне лиге, а кошаркаши су чланови Војвођанске лиге. Дуго година чланови Војвођанске лиге били су и рукометаши, а фудбалери су се са успехом такмичили у Новосадско-сремској лиги. Када се говори о укупном развоју спорта онда се мора истаћи да је седам спортиста Гајдобре носило дрес државне репрезентације. То су: Бранка Ковачевић, Милијана Пецељ, Будимка Самарџић и Лазар Куртеш (стони тенис), Ристо Лучић (џудо), Спасоје Јањић (рукомет) и Мирко Милићевић (кошарка). Вредан пажње је и податак да се десетина фудбалера, рукометаша, стонитенисера, кошаркаша и каратиста са успехом такмичило или такмичи у прволигашким и друголигашким клубовима широм земље, а Јован Рачић је дуго година био стандардни првотимац мостарског Вележа и љубљанске Олимпије.

Данас Спортско друштво „Херцеговац", које је за ових 40 година три пута мењало назив од Фудбалсжог клуба „Козара" који је био зачетник спортског живота младах, па преко „Славије", да би коначно добило садашњи назив, у свом саставу има фудбалски, кошаркашки, рукометни и шаховски клуб са преко 100 активних спортиста.

Спортистима Гајдобре стоје на располагању лепо уређено фудбалско игралиште и стадион малих спортова у центру села, а преко зиме, за кондиционе припреме, користи се фискултурна сала Основне школе „Алекса Шантић".
Већ 1946. године постојао је јак фудбалски клуб у коме је наступало неколико играча немачке и мађарске наци- оналности, а остали су били из редова колониста, који су брзо заволели овај спорт и научили његове тајне.
Кроз фудбалски клуб прошле су генерације талентованих фудбалера, а највећи ранг у коме су се такмичили је Новосадско-сремска лига, која је била степеницу ниже од Војвођанске фудбалске лиге.

На ииицијативу наставника Боривоја Милетина 1952. г. у Гајдобри је основано Друштво за телесно васпитање „Партизан" које је окупљало ученике основне школе, средњошколску, студентску и радничку омладину. Оснивање ДТВ „Партизана" значило је и бржи развој спорта у месту, јер су урбзо (као секције) основани рукометни, кошаркашки и сто нотениоки клуб, који ће касније бележити изванредне резултате на нивоу Војводине.

Готово сви младићи и девојке били су чланови ДТВ „Партизан" или неке од његових секција. Упоредо са оснивањем ДТВ „Партизан" као секција почео је са радом и рукометни клуб, који је у почетку носио име „Партизан", да би касније оснивањем спортског друштва прерастао у „Херцеговац". Рукометни спорт је дуго био популаран међу љубигељима спорта у Гајдобри, посебно шесдесетих година када се екипа такмичила у Новосадско-сремској лиги.

У то време „Херцеговац" је имао одличну екипу која се једно време такмичила и у Квалитетној војвоћанској лига. Мећутим, како се већи број играча поред рукомета, бавио и другим спортовима, посебио фудбалом, они најбољи су убрзо напуштали рукомет, што се негативно одразило на квалитет екиле.

Поред вишебојаца ДТВ „Партизана", за чија имена су везана и највећи успеси гајдобранског спорта, стонотениски клуб је донео највише трофеја, похвала и диплома. Са позивних турнира широм Војводине, отвореног пионирског првенства Југославије у Загребу и турнира у Ријеци и другам већим стонотениским центрима, стонотенисери и стонотенисерке „Херцеговца" враћали су се са пехарима и медаљама освојеним у појединачној и екипној конкуренцији.

Женска стонотениска екипа је била члан Српске лиге, где се борила за прво место, а тиме и прелазак у Прву савезну лигу. Тај велики циљ није остварен због одласка три играчице у редове београдског Партизана. Кошарка се раније играла у Гајдобри, када се екипа такмичила као секција ДТВ „Партизаи". Највећи успеси везани су за екипу која је основана 1978. године, а у такмичење се укључила 1979. године. Кашаркашки клуб „Херцеговац" такмичио се три сезоне у Мећуопштнској лиги Србобран, када улази у Другу војвоћанску лигу, где убедљиво осваја прво место...

(“Гајдобра - грађа за монографију”, Ј. Радош, М. Бошковић, Р. Вујовић, Гајдобра априла 1986.)

  • “Рођен у камену”,
    Сергеј Ћук

    Кршна земљо, кршем племенита!

    Гдје год скита

    дијете твоје,

    гдје год оде,

    гдје год сврати,

    пати вјечно за каменом

    ко за женом што се пати.

    Дјеца твоја

    из камена што се роде,

    нека ходе свијетом бијелим.

    Цијелим бићем она жуде,

    да се буде

    у колијевци од пламена,

    са јастуком од камена.

    Па ти љубе крше бијеле,

    па ти пију росу с траве.

    Главе нема, нема новца

    што купује Херцеговца.

    Земљо мила, земљо драга.

    Тако оштра, навијек блага.

    Од незнанца несхваћена.

    Од искона напаћена.

    Гдје год скита

    дијете твоје,

    гдје год оде

    гдје год сврати,

    пати вјечно за каменом,

    за каменом вјечно пати.

    И, једину жељу има,

    теби, мати, да се врати.

Контакт информације

  • Удружење Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији
    21000 Нови Сад, Србија
    Адреса: Радничка 49
    Телефон: 021/6619-322
    Факс: 021/6619-322
    Email: udrsrbherc@gmail.com