ПОМОЗИМО ЂУРИШИ

ПОЗИВОМ НА БРОЈ 1412 ДАРУЈЕТЕ 1 КМ ЗА ЛИЈЕЧЕЊЕ ЂУРИШЕ ТЕПАВЧЕВИЋА ИЗ ГАЦКА

ПОМОЗИМО ДРАЖЕНУ

Оболелом Мостарцу је потребна наша помоћ

Удружење Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији

Васкрсли слободарски дух Луке Вукаловића у Гајдобри

Гајдобра је овогодишњу славу Светог Петра и Павла дочекала као никада раније. Откривање споменика Луки Вукаловићу је на симболичан начин објединио варошку славу, јубилеј седам деценија од досељавања Херцеговаца у Бачку и сећање на велику победу Херцеговаца у устанку против Турака, који је легендарни војвода започео, али тужном судбином слободу и коначни турски слом није дочекао. Остао до дан-данас у изгнанству! Херцеговци се надају да ће ускоро дочекати његове земне остатке на родној груди.

Извор: Слободна Херцеговина
Текст: Трифко Ћоровић
Фото: Слободна Херцеговина

Како се могло чути последња три месеца Гајдобра је била у ванредном стању. Сређивао се централни трг, а финале је било закључено са постављањем импресивног споменика херцеговачком војводи Луки Вукаловићу. И као што у својој беседи рече познати српски писац Милован Витезовић, Гајдобрани су своје место у духовном смислу спојили са матичном земљом Светог Саве.

У мајсторској радионици знаменитог вајара Ђорђа Лазића Ћапша готово годину дана се креирао лик војводе. Војвода Лука Вукаловић је представљен баш онако како је описиван у епским песмама. Стасит, плећат, врло изражајног лица које оцртава чврст карактер. Херцеговачки Карађорђе није ни заслужио мање од тога.

Није се стало само на изради споменика већ је сваки детаљ на тргу који носи име херцеговачког војводе препун симболике слободарске традиције српског народа.

Прелепа фонтана представља брод којом је војвода отишао у Русију, али и његов вечити поглед ка њему у нади да ће се вратити и довршити започети посао. Тужна судбина је одредила да се на његов повратак и данас чека, али не постоји Херцеговац који се вратио из Гајдобре, а да није понео са собом чврсто уверење да је питање повратка Луке Вукаловића Херцеговини питање дана.

За ову прилику Гајдобрани су приредили и свечан програм, а велики број високих званица потврђује труд домаћина да овај празник заиста остане у дугом сећању. Скуп је почео химном “Боже правде” у извођењу групе “Звуци са камена”.

Присутнима се потом обратио домаћин скупа и иницијатор саме идеје Ристо Дангубић, председник МЗ “Гајдобра”.
Ристо Дангубић, председсник МЗ Гајдобра

- Војвода Лука Вукаловић је, нема сумње, један од заветних симбола и путоказа како Херцеговачке тако и свеслободарске прошлости, садашњости и будућности Српског народа. кажу да је лидер онај који има снагу и вољу да окупи народ око заједничког циља, а треба да додамо да он живи као лидер и када његово дело живи и окупља народ, а како је нас и данас окупио Лука Вукаловић, да обележимо три велика тренутка (слава Гајдобре, 70 година од досељавања у Бачку равницу и 140 година од победе над Турцима) за све нас.

Скуп је благословио архијерејски намесник Бране Миловац.
- Херцеговина је подарила свеукупном српском роду велики број јунака, али и светитеља. Овај споменик ће нас увек подсећати на слободарске традиције српског народа.

Окупљенима се обратио посланик Игор Мировић и један од потпредседника СНС-а.
- Слободарски дух Луке Вукаловића напајао се истим оним духом који је почетком XIX века донео Србији слободу у борби са Турцима. Након њега неколико деценија касније тај исти дух слободе напајао је и младог Гаврила Принципа, коме је тек недавно Србија подизањем споменика, са пуном вером у исправност његове борбе узвратила макар део дуга. тај дух нас прати свих ових деценија све до данашњих дана када Србија бије битку да помогне Републици Српској, самим тим и Херцеговини и тежи уједињењу - оном истом циљу коме је тежио и сам Лука Вукаловић.

Присутне је потом поздравио и Ђорће Милићевић, потпредседник Скупштине АП Војводина.
- За сто година када се неки будући Гајдобрани буду сећали овог дана имаће пред собом споменик великог борца за слободу XIX века, имаће пред собом антифашистичку традицију XX века и велику причу о породицама које су дошле из нужде и сиромаштва са љутог херцеговачког крша да би овде ходали као велики људи, Гајдобрани!

Испред Матице Српске скупу се обратио Ђорђе Ђурић, генерални секретар.
- У последњих сто година пред Србију се увек постављају тешки услови и ултиматуми. Подсетићу на уговор настао након анексионе кризе на штету Србије из 1909. године у коме се тражи да се прекине српска пропаганда. Тражило се да тадашња штампа не помиње да су Босна и Херцеговина српске земље, а сличан захтев се поновио и у ултиматуму пред Први светски рат. Сведоци смо да се политика спутавања српска националне свести одвијају и до данас, па је овај догађај велики. Откривамо споменик “српском Гарибалдију”, тако је Луку Вукаловића назвао један од највећих српских историчара, Милорад Екмечић.

Градоначелник Требиња Славко Вучуревић био је видно узбуђен пред спомеником херцеговачког војводе.

- Ако смо вратили Дучића подно његовог Леотара, не видим ни ограничења ни разлога да и Луку не вратимо да отпочине и да се смири међу својим прецима у Херцеговини. Војводо Лука! Прежи опанке и обуци свечано одјело! Ваља ти путовати! Херцеговина те чека! А, Гајдобра нека тим буде уступна станица гдје ћеш се с браћом изљубити и окријепити. Путуј у миру својој браћи и своме дому.

На крају реч је добио и велики српски писац и увек радо виђен гост међу Гајдобранима писац Милован Витезовић.
- Ви сте овде препочели завичај са онима са којима већ јесте. Ви сте у духовном смислу учинили Гајдобру Војводством Светог Саве, за коју се може рећи да је Гај -Добра. Зато ће овај Лука Вукаловић овде бити међу својима. Дакле, ви сте данас захвални потомци, чинећи себе часним прецима. Што рече песник: “Сви ми дугујемо себе некој деци/Будимо потомци да би били преци.”

Након Витезовићевог излагања част да открију споменик Луки Вукаловићу добили су Ристо Дангубић и Славко Вучуревић.

Током програма прочитано је и писмо које је домаћинима упутио академик Миро Вуксановић, као и телеграми које су упутили Михаљ Кертес и Милорад Вучелић.

У програму су још учествовали: професор Јово Радош који је уз пратњу гуслара Петра Вујевића из Куле изговорио стихове своје песме “Изгнанство војводе Лука Вукаловића”, а на Шантићеве и Дучићеве стихове подсећао је Милош Војновић, млади глумац шабачког позоришта.

Програм је веома надахнуто водила Јелена Ковачевић.

ПЕТРОВДАНСКА ЧЕСТИТКА У ИМЕ “САНУ”

- Част ми је што сте ме као званицу одабрали. Захваљујем и жалим што не могу на свечаност доћи. Бићу се вама у дурмиторском пределу, у крају који је једнако херцеговачки и црногорски, а понајпре и највише српски. Тамо је извориште Вуковог језика, основна наше књижевности новога доба, непоновљива лепота десетерца, јединствено сазвучје акцената. Тамо је Дучић поставио врх шестара док је описивао круг у којем је најлепши српски говор. Из таквог круга је хумски кнез заповедио да се украси Мирослављево јеванђеље, најстарији српски писани споменик. Тамо је рођен светац чије име с речима Слава му и милост изговарамо. Тамо се и данас као увек уздиже непомерива херцеговачка отаџбинска брижност и презиме сваког ратника који је знао да је “јунаштво цар зла свакојега”. Када кажем или прочитам реч Херцеговина, одмах се појави завичајна светслост дугиних боја. Истовремено чујем донебесни јаук корићких, пребиловачких и осталих мученика. Кроз молитву ми се као задужница отвори ведрина под звездама. Свака има барем једно херцеговачко име. Мало коме као њима пристоји природно дарована отменост, мудрина и речитост. Високо је витешка звезда војводе Луке Вукаловића. Дошао је међу вас да каже како нигде није ни одлазио. Ову петровданску честитку упућује писац књига о вуковдским речима, члан Српске академије наука и уметности, почасни грађанин Билеће, пријатељ професора Славка Гордића и његових Херцеговаца у Гајдобри и где су год.
Миро Вуксановић

Урош Милојевић( Председник удружења Херцеговац из Зрењанина), Ђорђе Лазић (аутор споменика), Славко Вучуревић, Александар Станишић (ливница), Жарко Ј. Ратковић (председник Удружења Требињаца Јован Дучић у Београду)

Захваљујући Гајдобранима поред овог споменика у ливници Станишић изливени су, уз подршку града Требиња, и још два споменика чије ће откривање бити 2. августа на родним Зупцима и 19. августа у Требињу.

Послушајте шта су о овом догађају рекли представници херцеговачких удружења Урош Милојевић и Жарко Ј. Ратковић.

(Овај текст и фотографије није дозвољено преузимати без писмене дозволе редакције Слободне Херцеговине)

  • “Сећање на вишевековну борбу Херцеговине за националну и верску слободу”

    Ристо Дангубић

    Кажу, да парафразирам неког од мислилаца из оних старих књига “све што се преточи у стварност, једном је била добра или рђава идеја”. тако су и овај сусрет и ова прослава, овај споменик, једном били само идеја. Овакво наше присуство овде, са оволико угледних званица и суграђана говори да смо добру идеју претворили у лепу стварност.

    Овогодишњи сабор, светковање и дружење, још је једна потврда да људи стварају историју. Стварајући историју, људи у њој играју активну улогу. Ово поколење, па и ми који смо овде присутни, у прилици смо да се сагласно времену у исловима у којима живимо, осврнемо на одређене догађаје иза нас, а све у славу људи који су били њихови актери и да дамо допринос да се они памте и обележавају достојно њих самих и нас који смо њихови потомци, а циљема да се оно ружно не понови.
    Повезујући на први поглед, удаљене догађаје и њихове актере, ми некакав свој тренутни пасивни однос према њима, претварамо у кристално јасан став да они имају своју додирну тачку, а то је за народ на свим просторима увек било једно: слобода и мир. Нама се посрећило да у једном дану, у једном часу, а тако је и време хтело, имамо право да дотакнемо три важна и помало преломна догађаја из историје народа јер, рекло би се, тако су се поклопиле ове националне и историјске сказаљке.
    На ваги историје и времена, тренутак је да се ми с пијететом, поносом и свим почастима подсетимо: седамдесетогодишњице и победе над фашизмом, у којој је и народ драге нам Херцеговине - уз нечувене жртве и подвиге током четири године страдања и војевања - имао великог удела, несразмерног релативно малом нашем географском простору и броју житеља. Сећање на жртве и херојства све нас заувек обавезују. Истина је само једна и никад не застарева! И биће узалудни сви покушаји ревизије наше европске историје! Стога и овом приликом једнодуђно поздрављамо учешће наше земље, наше војске и наших знамења на недавно одржаној великој паради којом је братски Руски народ величанствено обележио своју, савезничку и нашу победу над силама и неслободе какве дотле није познавала историја човечанства.
    С првим нашим мотивом сећања и незаборава у присној вези стоји и други мотив, друга седамдесетогодишњица. Реч је о нашем колективном доласку у ове крајеве, о колонизацији из Херцеговине у Војводину. Сеобе, као судбински, а неретко и трагичан белег српске историје које је на посебан начпин овековечио наш велики Црњански, имају, на нашу срећу, у овом случају недвосмислено благотворну последицу: нашли смо се и снашли овде као своји међу својима, не прекидајући, међутим, никад живе, емотивне и стваралачке нити са старим завичајем. О томе сведоче наши сусрети, неговање наших обичаја и рекао бих неугасив и неизбрисив наш духовни осећајни идентитет - с племенитим печатом наше древне Херцеговачке самосвојности.
    И већ поменути трећи разлог данашњем сабирању на овом месту, који је у равни сећања на два претходна, такође нема локални карактер, јер је везан за бурне догађаје из деветнаестог века у вековну борбу нашег народа за слободом. Дакле, пред нама је откривање споменика трибуну и великом устаничком вођи Луки Вукаловићу, чија је личност својевремено оставила трага у свом веку, и била у жижи свесрпске, Европске и Руске јавности, политике и дипломатије пријатеља и непријатеља. Овај споменик представља чин општег сећања на вишевековну борбу Херцеговине за националну и верску слободу, слободу сваког народа који држи до себе и свога социјалног и културног напретка.
    Неисказиво смо поносни што управо наш завичај, наша Херцеговина и наш Лука Вукаловић био и остао знамен и синоним српске слободарске историје и културе, упркос свим политичким играма и сукобима великих сила, неких наших суседа, па, на жалост и неких наших регионалних суревњивости и династичних ривалитета. Величина, лепота и трагична судбина нашег, Херцеговачког јунака Луке Вукаловића наводе историчаре на причу о “неоствареном миту о Српском Гарибалдију”.
    За нас, овде и данас, као и за наше претке, као, надамо се и за наше потомке, лик и дело Луке Вукаловића надилазе све пролазне, уско-историјске услове и условености и треба да буду метафора истинске чежње народа за слободом, правдом и спокојем.
    Војвода Лука Вукаловић је, нема сумње, један од заветних симбола и путоказа како Херцеговачке тако и свеслободарске прошлости, садашњости и будућности Српског народа. кажу да је лидер онај који има снагу и вољу да окупи народ око заједничког циља, а треба да додамо да он живи као лидер и када његово дело живи и окупља народ, а како је нас и данас окупио Лука Вукаловић, да обележимо ова три велика тренутка за све нас.
    С надом да ће данашњи програм и укупан смисао овог нашег сабора наћи пут до вашег срца и разумевања, да ће бити добронамерно схваћен, још једном вас све најсрдачније поздрављам у име своје и у име наше невелике али вазда колико поносне толико и гостољубиве Гајдобре и њених житеља!



  • “Лука Вукаловић - последњи српски јунак рођен за песме и легенде!”

    Милован Витезовић

    За Луку Вукаловића се не може рећи да је један од војвода Херцеговачког устанка, кад је био први, који га је и подигао, кренувши људе из Суторине и са Зубаца, и после више бојева манастир Дуж је учинио устаничким седиштем.

    Лука Вукаловић, син Лакин, унук Вукала, из зубачких Богојевића, одмах је оглашен војводом од целог усталог народа. Кад се народ питао за слободу и за вођу до слободе, Лука му је и занатом био најближи. Пушкарски занат, кога је у Требињу учио, и који је потом радио у Херцег Новом, упутио га је српској слободи. Од њега су после све пушке биле херцеговачке.
    У устанку су, уз Луку, Херцеговци стали “на браник својих предака, својих породица, своје слободе, и за право да живе као слободни људи”.
    Вукаловићев устанак у Херцеговини, после првих добијених бојева, стекао је велики глас у Европи. Европа тадашњих великих сила одмах је почела да се меша у догађаје.
    Историја Вукаловићевог устанка показује колико су конзулати великих сила били тада посејани по Балкану: Скадар, Дубровник, Мостар, Шибеник... као да су нека посебна култура. Конзули су се мешали, али не на страни Срба, сем руског конзула.
    Ту се, по историјској иронији судбине, сав опредељен за Турску, најжешће мешао извесни Черчил, енглески конзул у Мостару, тражећи да се огњиште устанка угаси. Аустријски конзул Мамула тражио је од Вукаловића да аустријска царска војска преузме оно што су устаници ослободили. Кад за то није добио сагласност Вукаливића и других вођа устанка, Аустрија је забранила продају оружја и муниције Србима.
    За скоро дванаест година Вукаливћевог устаничког четовања било је више бојева него у целом Другом српском устанку. Војвода Лука је у скоро свим учествовао, најчешће стајући испред свих и, колико је познато, само једном био рањен.
    Међу његовим најславнијим бојевима, била је одбрамбена битка на Зупцима. Фебруара 1855, са хиљаду устаника, дочекао је војску маршала Омер Паше Латаса, коју је водило десет паша и ко зна колико бимбаша. Европска штампа је, извештавајући о овој бици, бројала у хиљадама мртве и рањене Турске.
    За војводу Луку Вукаловића се може рећи да је био један од водећих јунака велике победе у Боју на Грахову, после кога се, посредовање великих сила, Црна Гора разграничила са Турском царевином уз значајне исправке границе у Херцеговини. Тако је Херцеговина подељена на црногорску и турску.
    Даља судбина Вукаловићевог Херцеговачког устанка одређивана је страним притисцима и на војводу Луку и на Црну Гору, на коју су се устаници наслањали, не скривајући жељу за сједињењем. Заличио је Европи војвода Лука Вукаловић на генерала Гарибалдија, али је њој, сем Италијанима, био превише и један.
    Старањем свога секретара Мића Љубибратића, школованог у Дубровнику, и сам војвода Лука одржавао је везу обостраног поштовања са чувеним италијанским револуционаром. Тако је и дочекао помоћ гарибалдинаца. Због ове везе Аустријанци су Љубибратића интернирали 1876. када се нашао на њиховој територији.
    Кад су му са Цетиња, после територијалних задовољења, поручили да запрете устанак, војвода Лука није могао да остави народ, док су њега многи остављали. Остајао је, остављен и сам од блиских, уз народ, у очајним одбранама од Омер паше, који је хтео њега, “да му скине сабљу”.
    У последњем очајању присетио се кнеза Милоша и његовог договарања са Марашли Али пашом. Тако је, спасавајући устанком и бојевима исцрпљени народ, потписао у Дубровнику, са везиром Хуршид пашом, уговор о часном помирењу. Што је пошло кнезу Милошу, није њему. И најближи, потплаћени од Омер паше, хтели су да га понизе. И то баш у Зупцима. Достојанствено је, интернирајући самог себе, са оба сина пошао у Русију.
    Полазећи у Русију, одбио је да прими медаљу од кнеза Николе. У Русији га је чекала медаља од руског цара. Али је за њу требало да плати неколико рубаља. Пристојно се захвалио, рекавши да то “не вриједи једну рубљу”.
    Лука Вукаловић је био последњи српски јунак рођен за песме и легенде. О њему се причало и певало. Како је улазио у бојеве, тако је улазио у епске песме. Песма га је хтела. Не само епска. У Карловцима су му, још за живота, компоновали химну.
    Херцеговачки устанак Лука је повео под својом заставом, српском тробојком црвеном, плавом и белом, са жеженим крстом преко сва три дела. Под оваквим заставама, током трајања устанка, венчавали су се Срби од Суторине до Будима.
    Стасит и плећат, у раскошном оделу народних првака, са сабљом и џеферданом, био је за све оличење Херцеговца на фотографијама, на цртежима, па и на карикатурама. Од сабље се није жив одвајао. Носио ју је и у печату којим је печатио историјска писма и пријатељима и непријатељима.
    Што баш Гајдобра подиже овај споменик великом и трагичном војводи Луки Вукаловићу?
    Зато што је овде доста људи којима је Херцеговина њихов стари завичај. Завичај човек носи у крви и карактеру. И препочиње га свуда где је.
    Ви сте овде препочели завичај са онима са којима већ јесте. Ви сте у духовном смислу учинили Гајдобру Војводством Светог Саве, за коју се може рећи да је Гај -Добра. Зато ће овај Лука Вукаловић овде бити међу својима. Дакле, ви сте данас захвални потомци, чинећи себе часним прецима. Што рече песник: “Сви ми дугујемо себе некој деци/Будимо потомци да би били преци.”



  • “Војводо Лука, ваља ти путовати, Херцеговина те чека!”

    Славко Вучуревић

    Знам да ви овдје у Војводини и уз гусле поменете име Луке Вукаловића. Тако је и доље на југу, у Вашој Херцеговини, а посебно на његовим каменитим Зубцима на којима је и започео своју животну драму и велики подвиг.

    Само ћу вас подсјетити, Лукин устанак, који је обиљежио једну деценију живота у Херцеговини, почео је оног трена кад је Омер паша Латас наредио да се Зубчани разоружају и да им се тиме укине и оно мало слободе коју су имали, као независна погранична општина.
    У то вријеме затражити од Зубчана оружје, наредити им да га донесу код цркве, значило је започети отворен и потпуно неизвјестан сукоб.
    Да ли је то Омер паша знао, да ли је наредбом да се предају џефердари и шешане, желио да умири границу према Црној Гори, или му је сукоб са Зубчанима био потребан неких других разлога, до данас немамо одговора.
    Наравно, Зубчани ни тада, а и никада прије, и никад касније нису предали оружје, не само зато што су проницали у намјере својих противника, него због оног исконског осјећаја, да без оружја, не могу сачувати ни кућни праг ни људско достојанство.
    Отуд више је него сигурно да је Лукин устанак био само још једна борба за голи живот и опстанак. Још ћу нешто да нагласим у овој прилици, а и у контексту минулих догађаја у које укључујем и онај јучерашњи у Сребреници.
    Мало је познато, имам утисак, да је о томе и мало писано, да је Лука свим својим силама настојао да се устанак не претвори у братоубилачки рат. Подсјећао је, ако се сукоб претвори у нову кланицу између браће коју су подијелиле вјере, сваки резултат и свака побједа биће под упитником.
    Зато, устаничке године донијеле су много крви, много неправде, и много људске боли. Херцеговачки народ, у једном тренутку, изгледало је да је био пред потпуним нестанком. Владала је силна и многи свједоци кажу и највећа глад у Војводству Светог Саве. У својим порукама, конзулима у Мостару, Дубровнику и на Цетињу, Лука је отворио опцију свенародне катаклизме. Отворено им је саопштио да је народ дошао у ситуацију да им живот не вриједи ништа, да се спрема на одсудан бој, до посљедњег. То нису биле никакве фразе нити тактичке игре. Херцеговина је била заиста на издисају. Камењаром су тумарали људи-авети, људи потпуно побијелили од глади, али на њима је било оно исто оружје које нису хтјели предати Латасу.
    И турски паша у Мостару, а и конзули који су га често обилазили видјели су пред каквим противником стоје, и зато су одлучили да направе корак назад и понуде реформе.
    Читаву деценију тако ће трајати једно мучно дипломатско натезање преко подвала и дипломатских игри, у којима ће се Лука изборити врло добро, чак и у приликама кад му је Његошевски речено, и небо било затворено, када је пред собом имао ове старе противнике, а иза леђа разбраћу која су хтјела да ушићаре на Лукином подухвату. О томе је пуно тога запамћено и документовано, али нашем утиску да смо освијетлили све оно шђто је каснијим иделогијама, одговарало да остане у тами.
    Али, овдје данас морам да кажем, а опет у контексту најновијих догађаја, у контексту што ми у Републици Српској зовемо паралелним и специјалним везхама, да су се херцеговачка племена и у таквим приликама успијевала организовати и веома брзо, заборављајући на стара подозрења, стати под један барјак и према противнику ступити као једна организована народна заједница иза које стоји много атрибута државе.
    Тада, да су знали Зубчани, Бањани, Рудињани, Завођани, Пивљани, Шаренци, Шумљаци, Загорани, Поповци, Невесињци и Гачани, могли су се користити ријечју ентитет, јер су заиста били и самосвојни и усверени у великој мјери.
    И тај степен какве-такве слободе сачували су и за турског времена. Једини гарант да им то нешто мало, али слободарски златно, нико неће отети, нажалостз била је рука на сабљи и прст на обарачу.
    Лука је то све добро знао. Знао је да се може неком и поклонит, али да се не смије превише савит, или бар не толико, да се више никад не би могао усправити.
    Његова устаничка тактика је била да се све што се може рјешава договором и уговором. Али, када се изгуби свака нада ум мирно рјешење, онда се народ наново окупља под заставу и креће у борбу с еланом који није много респектовао противникову надмоћ, па и општу подршку коју је имао у највећим силама тог времена.
    О Луки би још много могли да говоримо, више од нас овдје могла би да каже само народна пјесма. Међутим, кад стојим овдје пред бронзаним ликом великог Херцеговачког Војводе, морамо се сјетити његовог усуда да у земљи, за чију се слободу борио, не нађе ни неколико стопа земље у коју ће га његови потомци сахранити.
    Лука је доживео да га истовремено прогоне и као вука вијају и из Херцеговине, из Црне Горе и из Србије.
    Вољом Руског цара прибјежиште је нашао у нашој доброј “матушки” Русији, скрасио се у близини Одесе и иако му се тамо никад није лежало, његове кости у туђини врпоље се, ево већ стопедесетак година. Кад ко проговори да би га требало вратити назад - Војводству Светог Саве, али брзо све утихне.
    Надам се да овог пута неће бити тако, да ћемо овдје у Гајдобри, још дуго стајати пред Лукиним бронзаним ликом, а да ћемо доље у Требињу, имати прилику да се поклонимо његовом земном праху, коју је тако дуго странствовао.
    Ако смо вратили Дучића подно његовог Леотара, не видим ни ограничења ни разлога да и Луку не вратимо да отпочине и да се смири међу својим прецима у Херцеговини. Војводо Лука! Прежи опанке и обуци свечано одјело! Ваља ти путовати! Херцеговина те чека! А, Гајдобра нека тим буде уступна станица гдје ћеш се с браћом изљубити и окријепити.
    Путуј у миру својој браћи и своме дому.

Контакт информације

  • Удружење Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији
    21000 Нови Сад, Србија
    Адреса: Радничка 49
    Телефон: 021/6619-322
    Факс: 021/6619-322
    Email: udrsrbherc@gmail.com