ПОМОЗИМО ЂУРИШИ

ПОЗИВОМ НА БРОЈ 1412 ДАРУЈЕТЕ 1 КМ ЗА ЛИЈЕЧЕЊЕ ЂУРИШЕ ТЕПАВЧЕВИЋА ИЗ ГАЦКА

ПОМОЗИМО ДРАЖЕНУ

Оболелом Мостарцу је потребна наша помоћ

Удружење Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији

ОД ТРЕБИЊА - ХЕРЦЕГОВЦИ У ВОЈВОДИНИ

У СЕЛУ КО У ДРЖАВИ

РЕПОРТАЖА ГЛАСА ТРЕБИЊА

Село Алекса Шантић спада у мања села Сомборске општине. Од Суботице је тридесетак километара, само девет од Бајмока. Сеоски атар је око 8.000 хектара. Предсједник МЗ је Милан Томић Он иза себе нема никакву бирократију, нити било какве службе. Милан неће да лицитира са данашњим бројем становника. Каже да у селу данас има приличан број празних кућа и старачких домаћинстава. Како посла овдје нема напретек, млади одлазе у Сомбор, Нови Сад, Суботицу...

Село, чујемо, некада се требало звати Вуково. До године 1928. звало се Добровољачко. Онда су своје називе почели да кандидују Личани, Кордунаши, Херцеговци. Побиједили су најбројнији - Херцеговци Иначе, село је некад било власништво грофа Рикарда Хамерштајна. Послије, српска круна село је купила од Мађара, и земљу поклонила солунцима. Свака породица добила је по девет јутара и још понешто, да се крене с нуле. Куће су првих година грађене “на набој”, од иловаче. Земља се вадила из околних бара и локви и буквално набијала како би се зидови одупрли и кишама и вјетровима. Док се куће нису подигле, људи су се умотавали у гуњеве. Неки су, прича се, прву годину провели у земуницама.

Херцеговци воле ред. Можда и поредак. Данас, углавном, живе у улици Солунских добровољаца. Некад се звала Улица М. Тита. Ту сусрећемо само позната презимена: Аћимовић, Матковић, Иванишевић, Вулић... Село, иначе, памти бројне мијене. Догађаји су стизали ненајављено, и људима витлали као сувим листовима. За вријеме другог свјетског рата, неки су се вратили у Херцеговину, па завршили у Јасеновцу. Други су остали на своме, па завршили у Бачу и Шарвару.

Од средине 20. вијека број становника почео је да расте. Године 1948. у 266 домаћинстава било је 1.020, а 1996, у 750 домаћинстава - око 2.500 становника. Од тога, 1.500 су Срби, а осталих 1.000 чини 18 народа и народности. Тај скок донио је комбинат, који је, уз велике силосе и сточарску производњу, имао 6.000 хектара обрадиве земље. И данас постоји, али не ради као некад. Дио земље отишао је у закуп. Уз то, често се помиње ријеч реструктуирање. Народ је овдје доживљава као продају свега што има и што је стекао онима који су се обогатили у посљедње двије деценије.

Комбинат је, рекох, некад био силан. Запошљавао 600-700 радника, а повремено ангажовао и сезонце. Наравно, Војводина је родна, и кад не иде, опет некако иде. Комбинат болује, али је приватни сектор ојачао. Има домаћина који раде и око 1.000 хектара, обрађују, дакле, бар површински, једну шестину оног што је радио Комбинат, али они далеко мање запошљавају. Село је живописно и уредно. У сред села спортски центар. У зеленом окружењу основна школа. Испред ње споменик Алекси Шантићу, рад Ане Бешлић. Иначе, сеоска школа је посебна прича. Некад је имала 700 ђака. Данас има учила за савремено наставу, има и информатички кабинет, али једва стотињак ученица и ученика.

У самом центру села је споменик солунцима, оснивачима села. На њему нижу се бројна херцеговачка презимена. Симболи села су Шантић и гусле. Аутор споменика је Саво Халугин. Колико се Шантићева поезија чита, само нагађамо, а колико се гусла и колико се гусле слушају? - каже нам секретар МЗ Милан Томић...

- Покушали смо одржати једно гусларско вече, али није било интереса. Старији би дошли, они нису равнодушни према гуслама, али младе то не интересује. Херцеговци овдје немају своје цркве. Постоји Црквена општина Алекса Шанти, исколчена је локација за цркву, али за градњу времена нису наклоњена.

У селу нема ни кина. Нема ни дома културе. То је јадац деценијама. Село, и данас, како нам рече и Драган Милашиновић, по некој посебној математици, дијели судбину државе. Кад је држава јака и село је јако, кад је слаба и село је слабо. Зато, са посебном пажњом овдје, на сјеверу Бачке, прате се вијести. Послије се о њима дуго прича и расправља. То му га некако испане најбезопасније. Јер, у селу сви су у сродству, неко је неком брат, неком рођак, неко је неком снаја, неком кума или кум, тако, кад све срачунаш, не смијеш ником ништа рећи.


НА БАЧКОЈ ВИСОРАВНИ

Монографију села Алекса Шантић (“Потомци прецима”) написали су Милан Антељ и Драган Милашиновић. Милашиновића (фотографија лијево), који иначе ради у Сомбору, нашли смо у селу и од њега чули много занимљивих прича...

Село је “мало подигнуто”, налази се на Телечкој висоравни, а она је дио сјевернобачке лесне заравни. Највиша тачка је у предјелу Горња Шара (125 м). Само село је на висини крста на сомборској цркви. Тако, ову висораван, у букбалном смислу створили су вјетрови који су овдје миленијумима наносили прашину. Подземне воде су дубоко, некада на површини било је бара и језера које су направиле кише. Али то је све прошлост. У селу данас нема ни артерских бунара. Затрпани су кад је изграђен водовод.

Село Алекса Шантић почело је да расте кад су у њега, тражећи посла, почели да стижу радници из цијеле Југославије. Прво, формирано је ватрогасно друштво, па грађевинско-услужно предузеће “Прогрес”. Уз школу и дјечији вртић, село је добило и одјељење библиотеке “Карло Бјелицки”, у поратним годинама, у селу је основано пјевачко-тамбурашко друштво, па КУД са фолклорном секцијом, па фудбалски клуб “Раднички”, касније “Алекса Шантић”.

Развојем комбината, село 1975. године добија телефонску мрежу, претходно имало је једног љекара, а послије и здравствену станицу. Данас, у селу је више приватних продавница, једна самоуслуга, ту су и шалтери Југобанке и Војвођанске банке, у селу је бензинска пумпа, двије кафане, један кафић, и једна посластичарница.

  • “Рођен у камену”,
    Сергеј Ћук

    Кршна земљо, кршем племенита!

    Гдје год скита

    дијете твоје,

    гдје год оде,

    гдје год сврати,

    пати вјечно за каменом

    ко за женом што се пати.

    Дјеца твоја

    из камена што се роде,

    нека ходе свијетом бијелим.

    Цијелим бићем она жуде,

    да се буде

    у колијевци од пламена,

    са јастуком од камена.

    Па ти љубе крше бијеле,

    па ти пију росу с траве.

    Главе нема, нема новца

    што купује Херцеговца.

    Земљо мила, земљо драга.

    Тако оштра, навијек блага.

    Од незнанца несхваћена.

    Од искона напаћена.

    Гдје год скита

    дијете твоје,

    гдје год оде

    гдје год сврати,

    пати вјечно за каменом,

    за каменом вјечно пати.

    И, једину жељу има,

    теби, мати, да се врати.

Контакт информације

  • Удружење Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији
    21000 Нови Сад, Србија
    Адреса: Радничка 49
    Телефон: 021/6619-322
    Факс: 021/6619-322
    Email: udrsrbherc@gmail.com