ПОМОЗИМО ЂУРИШИ

ПОЗИВОМ НА БРОЈ 1412 ДАРУЈЕТЕ 1 КМ ЗА ЛИЈЕЧЕЊЕ ЂУРИШЕ ТЕПАВЧЕВИЋА ИЗ ГАЦКА

ПОМОЗИМО ДРАЖЕНУ

Оболелом Мостарцу је потребна наша помоћ

Удружење Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији

ХЕРЦЕГОВЦИ У ВОЈВОДИНИ - Сомборске импресије

РАВНИМ ГРАДОМ - МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ

Споменик Јовану Дучићу у овом граду истовјетан је оном на уласку у требињски парк. А Јован је, да се подсјетимо, овдје завршио Учитељску школу. Ту је живио и Лаза Костић који ни најљепшим стиховима српске поезије није успио да сломи срце једне дрчне цуре са херцеговачким коријенима.
Наш сарадник Ж. Јањић у СомборуОдавде је протјеран и један управник Учитељске школе, човјек тешког карактера, који је дао да се сачини најјезивији сунчани сат на свијету. Сат који сваког опомиње да је живот трошан и пролазан, а крај - неумитан... Што каже пјесма, у тем Сомбору свега има. Чак и један писац и новинар Петар Кочић који је родом из Алексе Шантића!

Хода човјек тако свијетом и гледа - сатове и ријеке. Тече вријеме, теку воде, све отиче без повратка, остављајући у успоменама крхотине сјећања. Памтим тако цвјетни сат у Женеви, камени - у стјењаку над Дабарским пољем, онај са зеленцима на дубровачком Страдуну... Памтим ријечи мудрог ходољупца, према којима у крајевима гдје ријеке лијено теку живе мирни људи, а тамо гдје су бистрице и брзице тај хук и бук често уђу у карактер. И, хај ти знај шта јесте, шта није, шта је вид, шта привид на овом свијету гдје само мијена стална јесте, а све остало је ток.

Ето, о том думам док лијено газим улицама најзеленијег града бивше Југославије, Раванграда, шире познатог као Сомбор, кроз глуво бачко поподне, док се сјенке издужују, гугутке у алејама смирују, мисли комешају, а ледено зрне страха клизи уз кичму... Јер ускоро ћу опет угледати онај опасни сат!

У меЂувремену, сомборске успомене искачу неочекивано, неконтролисано, као сребрне рибице над равном плохом топле и споре равничарске ријеке. Импозантна Градска кућа, у њој сам два пута стајао као награђени на Интерферу (Интернационалном фестивалу репортаже), под оном највећом сликом у бившој Југославији, Сенћанском битком. Годи то сујети репортерској... Али, ево, нема више Миће Орловића, Серафима, Лабуда из Подгорице, нема доброг дијела дивне новинарске братије која се знала радовати успјеху другог, нема ни Зорице ни Зденка Бакића, организатора феште, умријеше премлади. Посљедња позивница коју сам добио за Интерфер одштампана је на црној подлози са жуто исписаном поруком ДОБРОДОШЛИ! Нисам ишао...

Сада, што би рекао онај радијски маг, Бјеловарчанин Војо Шиљак, "улицама кружим не бих ли се срео"! Улицама и присјећањима, налик покиданим пауковим нитима што трепере на љетњем сунцу над равницом, непотпуним, а опет с неким наговјештајем нечег што је некад било... Фијакеристу и његовог дремљивог коња давно сам, давно описао, xезисте што грле зимско праскозорје такође...ено, тамо сам некоћ за потребе једне агенције интервјуисао Зорана Ђинђића и Вељу Илића, онамо, опет, ишао да гледам балкон на који је суманут, го голцат, у ситне сомборске сате истрчавао Лаза Костић, полиглот, први предсједник Удружења новинара Србије, ђацима и уопште школарцима знан искључиво као поета, творац, веле, најбоље пјесме на српском, "Санта Мариа дела Салуте!" И неко ко чак ни таквим стиховима није освојио срце дрчне цуре с херцеговачким коријенима - Ленке Дунђерски. О коријенима тим, тих Дунђерских, једном ми је опширно причао публициста Qубиша Николин, али, по јаду, ја све заборавио, сем да су Дунђерски на почетку били дунђери. Као што сам заборавио и име оног сјајног студента из Требиња, што ми га је колектив Педагошког факултета редимице хвалио, док је пред зградом откриван споменик Јовану Дучићу. И док ме је, истом приликом, у шаљивом тону, Момо Капор тестирао: ако си прави Qубињац, онда знаш ко је Милорад Ћоровић и гдје је Комадова кула. Наравно да сам знао, прво - сликар, друго - у селу Убоску, и у њој сам, рекао сам му, проспавао много више ноћију од тебе, јер ми је у власништву својте!

Онда нам је Матија (Бећковић), уз препознатљиви ситни смијешак добацио: ако дробите о политици, а мало је вјероватно да као Херцеговци не дробите о политици, ништа вам не помаже што сте искључили мобилне, тамо гдје треба - све се чује као на разгласу. Послије је Матија у позоришту (чувеном и пуном) сјано казивао ону своју "Ћераћемо се још". Годину потом, у истој згради, ћаскао сам с равничарским кантаутором који ми је признао да би био тужан да му се кћерка уда у крај у ком се не свира виолончело. "Виолина с једном жицом" и музичка традиција мога јужног краја, с којом сам се повремено сретао и у сређеним селима око овог града, очито му нису били инспиративни за дијалог... Али, љутње нема ... У тем Сомбору (пјесма збори истину) свега на вољу! Па, бирај ко Ђула крушке! Изабери, рецимо, за дугара Петра Кочића, па ће ти рећи да је у сродству с Кочићима из крајишких Стричића, и још нагласити: "И ја сам писац и новинар, родом сам из сомборског села које се зове Алекса Шантић!" Петар Кочић из Алексе Шантића - није само добар наслов за жуту штампу, него и биографски податак овог иначе пријатног чивјека.

Или отиђи у Невесиње до књижевника мр Момчила Голијанина, он се школовао у овом равном граду, у овој складној оази дрвећа и кућа, град је овај дио и његове младости. Ко зна још какве су уопште везе Херцеговаца с њим плеле - тим питањем се нико није ни бавио. А, опет, барем са сомборске стране, зна се да је најјача она давна, коју је с градом имао Јован Дyчић. Иако, како ће ми рећи једна самозатајна архивисткиња, тај господин није оставио ниједног ретка о њему!? Међутим њен колега Александар Тасић удјенуће младог Дучића у један запис:

“Сомбор. Година 1893. Варош је већ попримила садашњи лик. У центру, у порти цркве Светог Ђорђа, налази се омања зграда у којој је дуго радила сомборска Учитељска школа, познатија као Норма Аврама Мразовића, основана 1878. године по бечком Фелбигеровом узору. Била је то прва школа у Срба у којој су школовани будући учитељи. Једина таква на југу Европе! А један од њених ђака био је и Јован Дучић. Колико је Сомбор утицао на његову поезију, то нам није познато”. Тасић ипак открива понешто о Јовановим сомборским данима:

“Како је будући песник био омиљен међу школским друговима, често је позиван на журеве где се свирало, певало, играло и записивало у споменаре. Имале су их тада скоро све девојке. У једном од њих, на корицама наслов “ПОЕСИЈА”. Припадао је Пави Коларић. Живела је у улици што се протеже према истоку и води к Великом православном гробљу, недалеко од булеварски широког Венца Живојина Мишића (данашњи назив). Задесило се баш да у њен споменар млади Дучић запише неколико стихова, младалачких и патетичних: “Кад ме млада нестане у свету/ Кад с лире среће задњи јекне звон/ Сети се на ме, лепо лане моје/ И тихо реци – то је био он!”

У Сомбору чувају фотографију просвјетних радника и ђака из 1893.На њој је, уз такође познату Исидору Секулић, и Јован с првим одњегованим брковима, који ће тек касније постати препознатљиви. У Старој препарандији наћи ћете да је у школској години 1892/93. под редним бројем девет, а да у "Сведочанству о учитељској способности" пише:

“Господин Јован Дучић из Требиња у Херцеговини, Србин православне источне вере, 15. јуна 1872. године рођен, свршио је Први приправнички разред у Сарајеву год. 1891/92. са довољним успехом и затим је као редовни приправник полазио год. 1891/92 други и 1892/93 трећи разред ове учитељске школе, и то:

школу и цркву приљежно похађао и за то се време уредно владао. Говори језике: српски. Године 1892/3. Јуна 18, 19, 20, 21, 22, 23, положио је јавни испит о учитељској способности у српској учитељској школи сомборској и том приликом је из прописаних предмета овакав успех постигао:

Из науке хришћанске – врло добар, физичке антропологије и дијететике – добар, психологије и логике – врло добар, историје педагогије – одличан, српски језик с писменим саставцима и повесницом српске књижевности – одличан, старословенски језик – довољан, немачки језик – врло добар, рачун – довољан, геометрија – довољан, земљопис са особитим обзиром на отачаство – врло добар, наука о земаљском уставу – врло добар, физика и хемија – добар, пољоделство – добар, практично вртарство – добар, црквено појање – довољан, хармонично појање и певање – врло добар, краснопис – врло добар, гимнастика – добар, практични рад у нар(одној) школи – врло добар, владање похвално (уредно).

Слиједи:
“Пошто је српског народног учитеља прописани испит са добрим успехом положио, господин Јован Дучић проглашен је да је способан за отправљање учитељског звања у српским народним школама... у Сомбору, 29. јуна 1893. године”. ДучиЋ се са Сомбором ипак повезао много прије него што је закорачио његовим улицама. Још у нижим разредима гимназије писао је стихове, а прву пјесму објавио му је, 1886. године, баш сомборски “Голуб”. Звала се “Самохрана мајка”... До завршетка учитељске имао је укупно 65 објављених пјесама, од којих су му 22 изашле у “Голубу”. Међу њима пажњу потоњих истраживача заокупљале су: “Двоје сирочади”, “Поздрав Фрушкој гори”, “Два гроба”, “Пролетна зора”, “Пастир”, “На мору”, “Србин”, “Пресушјели поток”, “Домовини”...

Заплако бих, кад се сјетим
Да ко с чамцем на тој води
Тако туђин с мојим родом
Управља, руководи.
И с пакленом својом мржњом
Казује му кривог пута
Куд би мого – род ми мили
У нестанак да залута
Ал неће га душман стрти,
Ни та патња вјечна није,
Иза патње љепше сунце
Мом ће роду да засије!..

Минуло је 120 година откако је Јован с оним свједочанством о учитељској способности отишао из овог града, а пред Педагошким факултетом сад стоји његов споменик, истовјетан оном пред улазак у требињски парк. И бронзани Лаза Костић ћути на дрвеној клупи у главној градској улици, испод балкона и испред куће у којој је живио.
Све тече, све се мијења, отиче и још један миран, наоко непокретан дан раванградски, а мене кораци, преко оних још издуженијих сјенки, што блиједе и расплињавају се у млаком сутону, односе до Плебаније - и оног језивог сата од чије поруке задрхтим. Сунчани сат начињен је 1852, на иницијативу ондашњег управника Учитељске школе Јована Чокора, професора и човјека тешке нарави који је због суровог кажњавања ученика морао да напусти Сомбор. Прије одласка дао је да се сачини овај саркастични сунчани сат с поруком испод њега: "Један од ових ти је посљедњи". Истина је то, мој врли читаоче Гласа Требиња, нема никакве дилеме, али запитај се је ли истина баш увијек пожељна. Или је љепше корачати међу јавом и мед сном, па докле се стигне - стигне...

  • “Рођен у камену”,
    Сергеј Ћук

    Кршна земљо, кршем племенита!

    Гдје год скита

    дијете твоје,

    гдје год оде,

    гдје год сврати,

    пати вјечно за каменом

    ко за женом што се пати.

    Дјеца твоја

    из камена што се роде,

    нека ходе свијетом бијелим.

    Цијелим бићем она жуде,

    да се буде

    у колијевци од пламена,

    са јастуком од камена.

    Па ти љубе крше бијеле,

    па ти пију росу с траве.

    Главе нема, нема новца

    што купује Херцеговца.

    Земљо мила, земљо драга.

    Тако оштра, навијек блага.

    Од незнанца несхваћена.

    Од искона напаћена.

    Гдје год скита

    дијете твоје,

    гдје год оде

    гдје год сврати,

    пати вјечно за каменом,

    за каменом вјечно пати.

    И, једину жељу има,

    теби, мати, да се врати.

Контакт информације

  • Удружење Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији
    21000 Нови Сад, Србија
    Адреса: Радничка 49
    Телефон: 021/6619-322
    Факс: 021/6619-322
    Email: udrsrbherc@gmail.com